Čistokrvna mešanka

 

 

 

… Od meda i šećera.

Bio je to oktobar, 2016.godine.

Te godine mi je umro tata, 10.

24.oktobra dok sam čekala mamu da dođe sa posla , oko 14:30, neko je pozvonio na vrata.

Otvorila sam vrata i čekala.

Tada je došla mama a i sa njom iznenađenje života vredno.

U naručju je nosila pasita.

Klempavu, mršavu, izujedanu životinju koja je posle dva minuta zauzela mesto na tepihu i legla na leđa.

Na desnoj nožici je imala ujed od drugih pasa.

Mama mi je rekla da joj je taj dan treći put došla u salon.

Sad je vreme za pitanje.

Da li verujete u anđele na zemlji?

E pa ja do tog dana nisam.

Naime, u salonu se pored nezvane gošće, našao jedan dečko koji je moju majku ubedio da je zadržimo.

Na tome sam mu beskrajno zahvalna.

Kasnije tog dana doneo je povodac, kupio kilogram hrane, ogrlicu i šampon.

Zvali smo Zoohigijenu u Novom Sadu, besplatno su je sterilisali, dali joj vakcine.

Sirota je povraćala zeleno od anestezije.

Sećam se da je okupana i tada je morala da

,,overi” teritoriju. Nijedne jedine buve nije bilo.

Sećam se kako se bojala da izađe iz stana.

Kako sam morala da je nosim.

Sećam se kako je bila nesigurna i plašljiva.

Kako je cvilela kad god jedna od nas ode iz stana.

Sećam se, kako je u početku bilo da ne sme na krevet.

Sećam se kako nismo ni sa kim razgovarale telefonom jer spava.

Sećam se toliko toga.

Što se Kikice tiče (ime je dobila jer je neodoljivo klempava)

Ona je postala centralna ličnost u našim životima.

Tako to ide. Zauzme ti krevet, srce, dušu.

Koliko puta sam plakala, bila neraspoložena onda je pravila svakakve gluposti da me oraspoloži.

Bilo je kada je kopala šefleru a tepisi sveže vraćeni sa hemijskog.

Kada nekome od nas zvoni telefon,

Ona nam peva.

Kad je neko od nas bolestan, ona se solidariše.

Jeste, čistokrvna mešanka, jeste ljubav u iskonskom obliku.

Jeste sve.

Dobro, stan se usisavao svaki drugi dan.

Jeste, ume nekad da pretera sa lajanjem.

Jeste obaveza.

Ali ljudi, toliko ljubavi u 12 kilograma, toliko neiskvarenosti i nevinosti, nema nigde.

Promenila me je.

Promenila je moju porodicu.

Kiki danas ima dva brata.

Lava i Garija.

Kiki ima more igračaka.

Ima porodicu koja je voli i koja je uradila sve da je zaštiti.

Naime, imam problem sa kolenima, iskaču mi čašice.

Zimus kad je bio onaj led, ja sam je NOSILA da se ne bi prehladila.

Kad sam se povredila, ona koja je došla sa ulice i na svaka tri sata išla napolje, je sa mnom ležala i čekala da se mama vrati sa posla da bi išla u šetnju.

Vodila sam je i na livadu. Svi koji je znaju kažu da je predivna.

Ono što je još fascinantno kod Kikice jeste da nema MIRIS.

Da, da, ona se ne oseti nimalo.

Ona je i lopov, krade meso, kolače, hleb, napolitanke.

Ona me je naučila da volim i da otkrivam svet kako ga ona vidi.

Ona je ljubav. Radost. Osmeh.

Empata, dobro i folirant.

Da, da, vremenom je postala jako svesna sebe i počela da koristi to.

Pitanje koje mi se postavlja zapravo jeste ko je koga tu spasio?

Mi nju ili ona nas?

Jer Kiki ne voli galamu, svađu.

Došla nam je kao Sunce posle kiše.

Unela radost, unela toplinu.

Zahvalna je. Daje sebe nesebično.

Ona je sve što jedan dom treba da ima.

Da li se sada dvoumite da li kupiti ili udomiti pasita?

Ona je sve što je dobro na ovom svetu.

Zahvalna sam Bogu što je imam.

Zahvalna sam na svakom danu sa njom.

Kad me pogleda tim njenim okicama,

imam osećaj kao da mi prodire u dušu i vidi sve.

Ona je … Pa Kiki.

Blesavo, ludo, razmaženo stvorenje.

Centralna ličnost u našim srcima, životima.
Neko ko nas menja svaki dan.

Neko kome se do suza smejemo.

Update :