Pazi šta želiš….

…. Možda ti se i ostvari.

Dok pakujem svoje stvari i momenat kada po ko zna koji put krećem od nule mi je sve bliži, ne mogu a da se ne osvrnem na svoj život do današnjeg trenutka.

Uvek sam htela velike stvari od života, da budem neko ko menja svet, ko čini samo dobro i radi lepe stvari za druge.

Da budem primer stabilne, poštene, vredne i odgovorne osobe.

Da budem SREĆNA.

Bogatstvo mi nikada nije bilo imperativ, uvek mi je trebalo samo onoliko da imam za onovne stvari(piše osoba koja je zahvalna kada ima kafe, hleba i cigareta).

Sada, polako ali sigurno, svodim račune.

Naime, do skoro sam radila u jednoj svetski poznatoj korporaciji (neću je imenovati), ušuškala sam se u zonu komfora što imam siguran posao,stabilan a to što mi zdravlje polako strada nije mi bilo bitno.

Do danas.

Danas sam našla usb sa radovima za jednu poznatu i eminentnu medijsku ustanovu i teme koje sam obradila nisu bile nimalo naivne.

Iskreno, zaprepastilo me je dve godine kasnije koliko je to dobro iako sam bila početnik.

Nisam imala pojma šta je vest, kako se montira zvuk, radila sam oko 10 sati, neumorno, upijala kao sunđer, grabila.

I danas mi ta činjenica jako teško pada, naime, ne mogu još uvek da prebolim jer je pisana reč od malena moja ljubav, bila i ostala.

Nikada nisam ni prestajala da pišem. Bežala sam i vraćala se , iznova i iznova ali me uvek pobedi i padnem na kolena od neiskorišćenih prilika.

I nisam želela da budem bloger- dođem ovde da napišem šta imam kad mi i kako naleti inspiracija. I zato me uvek jako prijatno iznenade komentari drugih ljudi na ovom sajtu a na tome sam Vam večno zahvalna.

A zašto se ovaj blog zove Pazi šta želiš ?

Zato sam želela da imam hrabrosti da odem iz ovog smešnog grada, od ovog beznađa, zato što smatram da dugujem sebi da ostvarim svoje snove i budem najbolja verzija sebe.

Dala sam otkaz , odlazim 120 km daleko, bez osvrtanja da probam da nađem ostatke svog mozga, barem onaj mali deo koji nije atrofirao i zakržljao radeći sa minionima.

Ponekad sam se osećala kao robot, kao da sa mnom nešto nije u redu što se tamo ne uklapam, što na neki način odskačem. Kriva sam što nisam želela da se zadovoljim radom u fabrici od 6 do 14 i od 14 do 22. KRIVA sam jer ne želim da budem kao Vlada Divjan u pesmi Maljčiki.

Ne znam šta me tamo čeka. Rizikujem mnogo i celu sebe na dlanu dajem, idem , karta u jednom smeru za zbogom ovde. Ostvaruje se i sve sam bliže cilju.

Pardon ciljevima, ali ovo nije ljubavni blog. Imam ljude koji veruju u mene i koji me podržavaju, koji mi pomažu i moram mnogo da radim na sebi.

Ovim putem se javno zahvaljujem dvema osobama.

Jednoj koja mi je pre 5 godina rekla

,,Jedina lepa stvar je ta što znam da se sve u mom životu sruši ,ti ćeš mi uvek biti tu”

i drugoj koja mi je rekla da sam jako retka, posebna.

Ne mogu više da se pitam koliko bi mala ja bila tužna i nezadovoljna šta sam nam uradila od života.

Ako me pitate da li sam uplašena da ceo život stavim u par kofera , nisam.

Da li sam tužna što ostavljam svoju porodicu ? Nisam.

Ono što je kod mene fascinatno jeste da sam od malih nogu bila čudna i poprilično samostalna, znala sam satima da čitam ili da pišem. Nisu mi potrebne validacije drugih ljudi kao merilo uspeha.

Samo mi je čudan osećaj jer nsam navikla da se moj život odvija onako kako želim.

Žalim samo što sam odustala od novinarskog posla iako sam imala malo šansi za uspeh.

Žalim što nisam birala poslove. Žalim što nisam imala više samopouzdanja, što se nisam borila za sebe dovoljno iz nekog poštovanja prema nadređenima.

Žalim što sam gledala da budem dobra drugima a sebe izostavila.

Žalim što sam zapostavila svoje talente i ono jedino u čemu sam dobra- učenje

Žalim što sam se plašila da rizikujem. Žalim što sam bila u lošim vezama da ne bih bila sama. Žalim što sam imala lažne ljude oko sebe.

U tridesetoj učim da zauzmem stav, da volim sebe i da budem blaga prema sebi kao što sam prema drugima.

Zahvalna sam Bogu što mi je otvorio puteve i što me ne ostavlja.

Pa šta ako mi život stane u par kofera a od toga su dva knjige?

Ništa od toga ionako nije bitno koliko činjenica da počinjem novi život ispunjen ljubavlju, učenjem i pokušaju da napravim nešto od svog života.

Da ne budem doveka zaglavljena u jednoj velikoj tamnoj crnoj rupi koja guta sve oko sebe i ne pita. Koja bi i mene jednog dana progutala a onda bih na pragu pedesetih shvatila da ništa od snova nisam ostvarila.